Letra de Gost - Marčelo (SRB)

(Feat. DJ Raid, Krumes, Šljuka)

I onda, završi se još jedan dan

Sunce slupa se o kamen i kost

Stvari puste senku i smanji se stan

Prekoputa mene sedne stari gost

Otvori paklu, piće, dušu...

Zatvori prozor i zavlada dim

Otvori mi lobanju, iscurim kroz rupu

Skupi me u čašu, skupi me u stih, i kaže:

Vrati se. Nije kraj

Ja sam ti. Ti si ja

Još ima s kim. Još ima šta

Ja sam ti

Hah. Ne, nisi

Ovaj kostim je koža. Ovaj kostim je nužda

Ovaj kostim je ružan kad sunce se slupa o kamen i kost

Kad padnem u noć, ovo lice skidam i gužvam

Pa ga gledam, u porama naslage prljavog dana

Doduše, čist obraz, ali iznošen vazda

Kanda odavno se haba, jer mu lepe svakakvog šlajma

Ta sranja više ni šmirgla ne glanca

Devalvirala valuta je obraz škart-marka. Jedva vredna buvljaka

Ne izaziva ni poštovanje, ni žaljenje. Brat bratu, plafon 200 dinara

O vidi, taze modrica. Bratac, počeo si pijan da padaš

Za taj bofl, daće ti stotku. Taman za GSP kartu za nazad

Do ova četiri zida, gde izvetri i skida se svaka dnevna fasada

Ispod lica lice pijanca. Sad se već leši i gajbi. Solo

Flajka žestine je mnogo malo, otkad je tenzije malo mnogo

Al’ samo lagano, čeka me pos’o. Valja sastrugati sve što je kožno

Oguliti sve što je glumilo pancir, pa u krevet, na k’o fol spokoj

Da, da, znam da si tu. Šta me gledaš? Nemam šta da pričam sa tobom

Tamo su ti vrata, ili prođi kroz zid, ili slobodno skoči kroz prozor

Šta si ti? Ghost of past christmas? Jebote, čit’o si sve ove knjige

Sad si samo senka, jadniče. Izgubio si sve bitke

Naravno da neću da pišem. Gubi se. Ovde si prezren i prozren

Imam posla. Ljuštim slojeve. Na redu je ovaj glupavi osmeh

Što ga nosi srdačan čovek koji i dalje veruje u pristojnost

Ko da su ovde vrline za primer. Ko da je time posramio ološ

Razvali to lice s lica. Ne laži. Ti se uopšte ne osećaš tako

Tebi ništa nije smešno odavno. Ti pucaš, i to ne baš polako

I zato struži. Sloj po sloj. Da bi zaspao, skidaj kožu. Sloj po sloj

Samo hoću san!

Samo hoću san!

Samo hoću san! Zubata nesanica je kao vakum

Teturam se, ne mogu da dišem. Oštri su ćoškovi u ovome mraku

Udahni. Pusti. Ti si brod. Umorno buncam u sebi kao mantru

Onaj svet spolja nije tvoj, nek’ se spali, nek’ odleti u vazduh

Masku još jednu grebem sa sebe, rebel što staje na crtu rulji

Ja nikada nisam bio hrabar, mene je samo bilo sramota da ćutim

Hrabrost nije osobina, već odluka. Gvožđe što se zaporilo na strahu

Lice ispod na smrt se boji, i baš zato u torbu stavlja glavu

A boli što zna da je zalud. Svi oko mene pričaju da idu odavde

Ne vide smisao da sede u sred pakla i zanavek pevaju „Bože pravde“

Sećam se toga. Da. To je već bilo. Ali, tad, tad smo bili mali

To su išli neki drugi ljudi, drugi... Sad pale moji, moji drugari!

A gost je tu. Pa, kad svi odu, bar neću ostati sam

’De da nešto podelim sa tobom, kad mi već dišeš u vrat. I ne znaš za sram

One galije u boci, znaš, čuo sam jednom priču kako to prave

Brod se rastavi na komade, pa ga rasturenog gurnu unutar flaše

Pa se sastavi i bude ceo samo tu u providnom prividu mira

Ako bi da ga iščupaš odatle moraš još gore da ga rasparčaš i kidaš

Tutorijal za alkoholizam je isti, samo što sam taj brod ja

A ti piljiš u mene kroz staklo, i kinjiš me, i pričaš mi ko zna šta

Pa, ti si me nabio unutra! Tu sam da bih tebe mogao da podnesem!

Tu tvoju nesvest, tvoje borbe i pesme. Jeste! Ruka mi se od pića trese! Jeste!

Slušaj, ima da slušaš! Ortaku sam skoro kupio zen baštu

Ako se bude revanširao na moj poklon neće baš moći da stavi mašnu

Jer meni treba zen stadion za antistres, i ilovača, i alat, i sve!

Da te ubijem lopatom i zakopam sto put i odzgo na tebe nataknem cvet

Šta još hoćeš od mene? U pičku materinu više

Samo hoću san. Ne mogu misli. Ne mogu ništa

Ja nisam ti, ti nisi ja

Ja stružem tebe. Sloj po sloj. Ja skidam sebe. Sloj po sloj

I kada skinem sve kože, i najzad kažem sebi idi u krevet

Stvarno ne znam je li to gola istina, ili goli delirijum tremens

Od mene ostane nešto tako majušno da na prag više ne može da se popne

Tako je dalek, tako visok prag što me deli od spavaće sobe

Samo hoću san

Samo hoću san

Samo hoću san! Zubata nesanica je kao vakum

Teturam se, ne mogu da dišem. Oštri su ćoškovi u ovome mraku

Samo hoću san!

Samo hoću san!

Samo hoću san

Jer, zubata nesanica je kao vakum

Samo hoću san

Oštri su ćoškovi u ovome mraku

Samo hoću san

Samo hoću san!

Samo san

Samo san!

Samo san

Samo san!

I onda, započne se još jedan dan. Sunce buši zenice. U glavi je roj

Mamuran obraz zalepljen za prag. Ustajem s mukom. Oblačim sloj po sloj

¿Te encanta la letra de Gost? ¡Compártela con tus amigos!